SUTRA JE LAZAREVA SUBOTA – VRBICA: Ovu stvar nikako ne smete da uradite!

Sutra se praznuje Lazareva subota, praznik u narodu poznat i kao Vrbica. Smatra se da je tog dana Isus Hrist vaskrsao Lazara iz groba, koji je već četiri dana bio mrtav. Na ovaj dan, običaj je da se oko struka nose grančice vrbe, a deca nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim.

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.

Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima.

Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.

Narodni običaji

U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.

Mašta našega naroda je – koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).

Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.

Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“.

Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ ide prvo na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…

Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.

Izvor: Beograd.in