Ekskluzivne Vesti Najnovije vesti iz zemlje i sveta
[ad_1]
„Druže predsedniče, druže stalni sudija, i drugovi sudije porotnici. Svedoci smo epiloga jedne teške porodične drame, u kojoj su dva člana već izgubili živote, a sada preti okrutna opasnost da se broj žrtava uveća još jednom nasilnom smrću. Životom čije gašenje traži javni tužilac u ime zakona…“, počeo sam završnu reč odbrane.
Čuli ste reči javnog tužioca. On smatra da Milutin ne zaslužuje da živi i da mu je mesto onde gde su i oni koji su pali od njegove ruke.
Kada se i inače teškoj psihičkoj situaciji, pod kojom se odvija ovo suđenje, doda i ovaj najnoviji zahtev javnog tužioca, koji traži glavu moga branjenika Milutina Mitrovića, ne preostaje mi ništa drugo osim da pred Vas iznesem svestran stav odbrane, koja će detaljno razmotriti sve činjenice, izjašnjavajući se posebno o pravnoj kvalifikaciji ovog krivičnog dela.
O podmuklosti
Možda nije uobičajeno u odbrani da se počinje analizom pravne situacije pre nego što se analizira činjenično stanje, ali izmena i dopuna optužnice, koju je usmeno tražio javni tužilac, daje mi za pravo da odustanem od uobičajenog redosleda.
Javni tužilac kao da nije hteo ni da sasluša nalaz stručnjaka za sudsku medicinu dr Rusomira Đorđevića. Mišljenje dr Đorđevića izneto pred ovim sudom nedvosmisleno sadrži i zaključak da je Milutin došao u dvorište sa one strane koja je bila izložena pogledu Zagorke i Božidara. Nije prišao ni krišom, niti je bio u položaju koji bi omogućio da iznenadi žrtve.
Prema tome, u čemu to javni tužilac vidi podmuklost? Ja ne vidim, a nadam se da ne vidite ni vi da je Milutin prišao Zagorki, a zatim i Božidaru, na način kako se ne prilazi ljudima. U trenutku kad je prilazio Zagorki, Milutin se samo nosio mišlju da Zagorku vrati svojoj kući. Da je vrati kući u kojoj sam više ne može da neguje malog Momčila. Da je vrati zapuštenoj kući koja je vapila za majkom i domaćicom.
Molio je da se vrati. Preklinjao je. Započeli su razgovor o sebi, o povratku Zagorkinom. Kad se pojavio Božidar, Zagorka je naglo promenila ton. Počela je da vređa Milutina. Zaplašen od sekire koja se našla u rukama Zagorke i tvrdog predmeta u ruci Božidara, Milutin je, nažalost, našao rešenje u oružju. Branio se jedino čime je mogao – lovačkom puškom. Sve se odvijalo munjevitom brzinom. U ovom tragičnom činu podmuklost se ne može ni nazreti. O njenom ispoljavanju da i ne govorimo. Znači, ona nije mogla biti prisutna, iako to javni tužilac kaže.
Žrtve su pale. Posle pucnjeva.
Obdukcioni protokol govori da su rane nanete iz položaja licem u lice. Da, licem u lice. Time se, drugovi sudije, isključuje osnovanost svake tvrdnje o iznenadnom, prepadnom napadu Milutina.
Ništa onda nije logičnije nego zaključiti da ova kvalifikacija nema nikakvo pokriće, da je neodrživa.
O svireposti
Prelazeći na drugu kvalifikatornost – svirepost izvršenja – koju javni tužilac pripisuje Milutinu, moram da istaknem da se ona samostalno, odvojeno, ne može posmatrati ni analizirati. Jer, događaj se, kako sam već rekao, odigrao za tren oka.
Toliko brzo da je vremenski prosto nemoguće odvojiti na periode dolazak i približavanje Milutina Zagorki, zatim njegov susret s Božidarom, izgovaranje uobičajenih reči pri prvom susretu, uvrede i psovke, kada se situacija kritično rasplamsala. Sekunde su delile te nepostojeće etape, kao što se sekundama samo mogu iskazati intervali između pucnja i pucnja.
Odsustvo želje i umišljaja da Zagorku liši života i činjenica da se lišenje života mora smatrati posledicom zamračenja svesti, zbog uvreda koje mu je Zagorka nanosila, a posebno zbog stava Božidara, apstrahuje i pomisao na bilo kakvu svirepost. Za ovaj pojam kvalifikatornosti – svirepost – nužno je isključenje dva uslova. Moraju biti ispunjeni subjektivni i objektivni uslov. U objektivni uslov došao bi način izvršenja.
Žrtva pre pogibije na svirep način mora da oseti teške bolove, da je izložena mučenju i mrcvarenju pre smrti. Žrtva se, u takvim slučajevima, duže i sistematski muči. Ničeg od svega toga ovde, kao što znamo, nije bilo. Smrt od metka je uobičajena nasilna smrt. To je tipično, klasično ubistvo vatrenim oružjem. A ono što je uobičajeno, ne može nikako biti izuzetno. Prema tome, ni svireposti ovde nema, jer nije ispunjen objektivni uslov.
U ovom slučaju nije ispunjen ni subjektivni uslov. Ovaj uslov praktično znači da je Milutin, rešavajući da liši života Zagorku i Božidara, istovremeno odlučio i da ih izloži mukama. Međutim, ne samo da nema nikakvih dokaza za to, već, naprotiv, ceo događaj kako su ga opisali i Milutin i neki svedoci odigrao se toliko brzo, da čak ako je takva želja eventualno i postojala, ona nije mogla da se primeni, da se demonstrira.
Druže predsedniče i drugovi sudije, zbog svega ovoga odbrana ubedljivo dokazuje da u konkretnom slučaju nema mesta primeni zakonskih propisa predviđenih za podmuklo i svirepo lišavanje života.
Milutinova duša
Možda sada neko očekuje da odbrana kaže o kakvom je onda ovde ubistvu reč. Da bih na to pitanje odgovorio, primoran sam da prvo iznesem nekoliko činjenica. Utvrđeno je da je 4. XI 1968. Milutin pošao u lov na nisku divljač. Pošao je nešto posle 5 časova. Poneo je lovačku pušku sa sačmenim mecima i poveo lovačkog psa. Lovio je do 9 časova, a posle toga je krenuo prema kući Božidarevoj, gde se nalazila i Zagorka. Znao je da je tamo i njegova kći Slobodanka i žena Božidareva, a da je sin Momčilo u školi. Prisustvo lovačkog psa u početku se negiralo, ali smo konačno nepobitno dokazali njegovo prisustvo. Utvrdili smo, takođe, da je on istog dana poginuo od metka Milutinovog. Svakako da su Milutinu u toku lova padale na um njegove teške prilike – odsustvo žene koju voli i koja ga je sada definitivno napustila. Odlučio je da je zamoli da se vrati, da sve zaborave i iznova počnu zajednički život.
Zaboravio je za trenutak da Zagorka napušta često kuću, da čini ono što joj otac Božidar kaže, i da će se i ovog puta Božidar suprotstaviti.
Za trenutak je zaboravio da na licu nosi ožiljak od povrede, koju mu je, svojevremeno, naneo Božidar. Zaboravio je da je Božidar napao i njegovu kuću i da se skrivanjem spasao u stogu šaše. Zaboravio je da je baš Božidar zabranio da se obavesti i pozove Milutin na Slobodankinu svadbu.
Sve je to hteo da zaboravi. Želeo je Zagorku. Želeo je po svaku cenu. Iako se ponekad i kockao, nikada nije dozvolio da se to odrazi na njegovo imovno stanje. Imanje je ostalo netaknuto. Čak se bavio i nedozvoljenom trgovinom da bi stvorio što bolje uslove za zajednički život. U trenutku kada je odlučio da ode po Zagorku, sve je to želeo da zaboravi. Sve što bi ga podsećalo na tešku porodičnu prošlost.
Vi znate da se on i razveo od Zagorke i da se ponovo sa njom venčao. U nizu godina, Zagorka ga je u proseku napuštala po tri puta godišnje. Zbog Zagorke dugo ne govori sa svojom majkom, bratom i najbližima u porodici. To je ogromna žrtva. Zbog žene koja to nije htela da ceni. Konačno, posle tolikih žrtava, mogla je po koji put i da pređe preko sitnih propusta svoga muža.
Sigurno vidite i osećate šta se sve odigravalo u duši ovog inače prilično primitivnog čoveka. Vi treba da odlučite o njegovom životu sa istom oštrinom kojom odlučujete kada se pred vama nađe gramzivi razbojnik, ili čovek koji ubija i pljačka bez shvatljivih motiva.
Ovo je, drugovi sudije, poseban slučaj. Ovo je, uveravam Vas, krvavi roman neutešnog muža koji želi da bude samo uz voljenu ženu. Jedinu voljenu ženu. Po svaku cenu. Zar je to nizak motiv? Zar je to sramna strana čoveka? Sigurno nije.
Drugovi sudije! Apelujem na Vašu savest i svest. Novom žrtvom, koju traži tužilac, niko nšta neće dobiti. A nema nikakvih indikacija da bi moj branjenik Milutin Mitrović ikada ponovio ovo što je, sticajem stravičnih okolnosti, sada učinio. Kada takve opasnosti nema, onda možemo smatrati da nemamo ni pravo da se obračunamo s njim. To bi bila prava odmazda. Sud u ime društva nema pravo da tu odmazdu primeni. Apelujem na humanost kojom je prožet naš zakonodavni sistem. U ime te humanosti, molim Vas da ne izreknete najstrožiju kaznu, kaznu smrti, jer njome društvo ništa ne dobija.“
Bio sam toliko umoran da me nisu pogodila ni zlobna dobacivanja iz publike. Učinio sam što sam mogao.
Presuda
Sud je saopštio da će presuda biti izrečena kroz dva sata. Dva sata strepnje. A onda smo čuli presudu:
„Milutin Mitrović oglašava se krivim za lišavanje života Božidara Veljkovića i Zagorke Mitrović, te nalazi da je Mitrović izvršio dva krivična dela ubistva iz člana 135. stav 1. KZ, a koje je kažnjivo po članu 135. stav 3. KZ, te ga osuđuje na kaznu smrti. Međutim, primenom člana 29. stav 2. KZ, izrečena smrtna kazna zamenjuje se kaznom strogog zatvora u trajanju od dvadeset godina…“
Dakle, sud je prihvatio stav odbrane da nema elemenata svireposti i podmuklosti, što je u obrazloženju presude jasno i istaknuto. To što je odbrana uspela da dokaže da se ne može govoriti ni o svireposti ni o podmuklosti, u stvari je povuklo za sobom primenu člana 29. KZ.
Bio sam zadovoljan. Jedan život je sačuvan. Jedan čovek je otet od smrti.
Uložio sam žalbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je zakazao javnu sednicu, uz prisustvo branioca, za 13. maj 1969. U žalbi sam izneo sve što sam u završnoj reči na prvostepenom sudu rekao, ali nisam ni očekivao da će Vrhovni sud Srbije ublažiti kaznu.
Tome se nisam nadao ni potajno. Jer, znao sam da će postupci mog branjenika jednako biti ocenjeni.
Presuda je bila istovetna presudi Okružnog suda. Vrhovni sud je, kao što sam i očekivao, prihvatio sve razloge navedene u obrazloženju prvostepene presude.
Ali, moram da priznam da, kad sam se žalio i na tu presudu Vrhovnom sudu Jugoslavije, imao sam mnogo više ambicija. I razloga za nju. U žalbi sam tvrdio da su oba suda – i Okružni i Vrhovni – pogrešno ocenili činjenično stanje i da je u slučaju mog branjenika primenjena pogrešna odluka o kazni po članu 333. tačka 3 i 4 Zakona o krivičnom postupku. Isto tako insistirao sam na potpunom osvetljavanju neskladnog porodičnog života Milutina i Zagorke, na mešanju Božidara u njihov brak i na svakakvom uticaju koji je neskriveno vršen na Zagorku. Sve sam ovo navodio zbog toga da bi se što potpunije moglo da sagleda Milutinovo psihološko stanje neposredno pre događaja i za vreme kad se odigrao.
Smatrao sam da sudu neće biti teško da shvati da je Milutin bio zaista doveden u veoma razdraženo stanje ne samo ponašanjem Božidara i Zagorke pre kobnog događaja, već i prilikom susreta koji je prethodio tragediji.
Zamolio sam Vrhovni sud Jugoslavije da prisustvujem sednici Veća i zatražio da i Milutin Mitrović bude pozvan na nju. Vrhovni sud Jugoslavije je udovoljio molbi odbrane i, 8. novembra 1969. godine, počeo je poslednji pretres koji se ticao mog branjenika.
Na vrhovnom sudu
Sednici je predsedavao dr Božidar Kraus, a sudija izvestilac bio je Nikola Perović, koji je članove Veća upoznavao s predmetom puna tri časa.
Pošto me je, u međuvremenu, proganjala misao da su i Okružni i Vrhovni sud Srbije pogrešno utvrdili da se Milutin Mitrović pripremao za ubistvo, prilično vremena utrošio sam u traganju za momentima kojima bi dokazao da na pripreme nije ni pomišljao. I našao sam. Ne bog zna šta, ali pronašao sam detalj koji je u mojim očima poprimio snagu argumenta.
I kada je, posle izvestioca, reč dobila odbrana, obratio sam se sudu rečima:
„Druže predsedniče i drugovi sudije Vrhovnog suda Jugoslavije! Na samom početku želim da istaknem da je odbrana zadovoljna svestranošću i iscrpnošću izveštaja o tragediji na dan 4. XI 1968. godine. Čuli ste taj izveštaj i čuli ste u osnovnim crtama i glavne postavke iz obrazloženja obeju presuda. Čuli ste i glavne navode iz žalbe branioca.
Međutim, čini mi se da smo najzad u prilici da događaj od 4. novembra 1968. godine sagledamo samo i isključivo kroz dokaze a ne kroz fikcije ili sumnje. Ovo kažem zbog toga što je jedna od tih sumnji, insistiram upravo na reči sumnja jer nikada nije dokazana, našla mesto u obe presude i znatno uticala na visinu kazne mom branjeniku. Reč je o tome da li je Milutin Mitrović pripremao ubistvo ili nije?
U obe presude stoji da je moj branjenik bio spreman da ubije ženu i tasta još u trenutku kad je napuštao svoju kuću, kad je stavljao pušku na rame, da je o ubistvu razmišljao i dok je išao putem prema dvorištu svog tasta.
Ali, drugovi sudije, mislim da mogu da dokažem da Milutin Mitrović nije pripremao ubistvo. Kako?
Prvi dokaz je materijalno pravnog karaktera. On je u prirodi i u obliku sredstava kojima je delo izvršeno. Naime, utvrđeno je da je Milutin pucao na ženu i tasta iz lovačke puške i da ih je usmrtio hicima iz te puške, što znači mecima koji se zovu lovački patroni, a ispunjeni su sačmom. To je utvrđeno. Ali dosad se smatralo da je gotovo nevažno koji su to meci odnosno kojeg je kalibra ta sačma. A to nije nevažno. Nije, jer Milutin Mitrović je i u Božidara i u Zagorku ispalio sačmu kalibra X i XIV i pravo je čudo da je ova sačma mogla da ih usmrti. To je čudno zbog toga što je sačma tog kalibra namenjena niskoj divljači, koju je tog nesrećnog jutra Milutin zaista tražio po polju. A da je moj branjenik planirao da ubije Zagorku i Božidara, kao što se tvrdi u obrazloženju obeju presuda, on sigurno tog jutra ne bi uz pušku poneo patrone kalibra X i XIV već sačmu kalibra II ili IV ili VIII, koje je Milutin takođe imao kod kuće…“
Video sam da me slušaju s neskrivenim interesovanjem. Bio je to potpuno nov podatak.
Podatak koji je ukazivao da Milutin Mitrović nije poneo metke čija je razorna snaga mnogo, ubedljivo mnogo veća, nego one koji su, samo slučajno, tek kad se ispale iz sasvim neposredne blizine mogli da usmrte i čoveka. Obično, s nešto većeg rastojanja hici ovog kalibra ne mogu biti kobni po čoveka.
A Milutin je te ubojitije metke, uostalom kao i svi lovci, tog jutra imao u kući.
Nije ih poneo, a imao ih je. Zašto ih nije poneo?
Zbog toga što nije pomišljao na ubistvo. Što nije planirao da ubije ni Božidara ni Zagorku. On je tog jutra, znači, zaista pošao samo u lov.“
Kraj bitke
Bio sam ponosan na ovo otkriće i računao sam da ću njime oboriti tvrdnje iz obeju presuda o pripremanju ubistva, a potajno, negde u dnu srca, nadao sam se da ću tim novim podatkom, možda, i smanjiti kaznu Milutinu.
Zbog toga sam i toliko insistirao da taj detalj što ubedljivije obrazložim i nisam imao više mnogo što da kažem: „Danas ste čuli da su nadležni organi, da bi izvršili uviđaj na licu mesta, stigli u dvorište Božidara Veljkovića ceo sat posle ubistva. Tom podatku nije dosad poklanjana odgovarajuća pažnja.
A evo zašto: ko je posle ubistva ostao u dvorištu? Milutin Mitrović sigurno nije. On je odmah otišao.
Svi su videli kada je izašao iz dvorišta. Svedoci su o tome govorili. I to nije sporno.
Ali neko je ipak ostao. Ko? Ostala je kćerka Milutinova i članovi porodice Božidara Veljkovića. Oni su imali vremena da uklone sekiru i sve ostalo što je, za vreme tragičnog čina, služilo Zagorki i Božidaru kao oruđe za napad na Milutina i obračun s njim.
Ovo se, po mišljenju odbrane, mora uzeti u obzir jer je pored kazana za pečenje rakije bilo dosta granja koje je Zagorka sekla i bacala u vatru.
Čime je sekla to granje? Rukama sigurno nije. Konačno, drugovi sudije, i prvostepena i drugostepena presuda uvažavaju da se Milutin zaista često žalio na Božidara i da mu je ovaj pretio. Zbog toga ne vidim zašto da ne poverujemo da je Milutin mogao biti uvređen i razdražen uvredama koje mu je uputila Zagorka pre nego što je podigla sekiru?
Zašto da ne poverujemo da je toj razdraženosti mog branjenika, u kobnom trenutku, morao da doprinese i preteći, nabusiti stav Božidara koji je ratoborno krenuo prema Milutinu. Mislim da bismo morali da mu poverujemo jer svi koji tvrde suprotno nisu bili toliko blizu da su mogli da čuju reči koje su izgovorene u kritičnom momentu.
Milutinovi postupci posle događaja pokazuju da je bio uzrujan u pojačanom stepenu. To, po shvatanju odbrane, nije bio rezultat onog što ga čeka, straha od posledice, već onoga što se s njim do tada zbivalo. Milutin Mitrović je sebe bio prežalio. Spremao se da izvrši samoubistvo. Zbog toga je ubio i svog rasnog lovačkog psa.
Prva dva suda nisu se dokazima borili protiv Milutinovog kazivanja o svim odlučnim činjenicama. Bilo je dosta pretpostavki i kao što sam rekao dosta običnih sumnji. Neke od tih pretpostavki i neke od tih sumnji iskorišćene su, ali samo tako što su upotrebljene na štetu mog branjenika.
Zbog svega ovoga molim Vas, drugovi sudije, da moju žalbu usvojite u celini i da za Milutina Mitrovića nađete pravo, pravičnije mesto u zakoniku.
Kazna kojom je kažnjen i suviše je stroga. Molim Vas da je snizite…“
To je tražio i Milutin. Izgovorio je samo jednu rečenicu:
– Molim sud da me blaže kazni, usvajam odbranu svog branioca.
Suđenje je bilo završeno. Svi smo stajali dok nam je predsedavajući saopštavao da će nam presuda Vrhovnog suda Jugoslavije biti dostavljena pismeno.
S priličnim zakašnjenjem – od gotovo mesec dana – presuda je i objavljena: „Milutin Mitrović osuđuje se na kaznu strogog zatvora u trajanju od dvadeset godina…“
To je bio kraj bitke.
Priznajem da nisam bio nezadovoljan njenim ishodom. Mislim da nije bio nezadovoljan ni Milutin Mitrović, koji sada, u kazneno-popravnom domu u Požarevcu, savesno obavlja sve poverene poslove, nadajući se da će svojim disciplinovanim držanjem uticati na ublažavanje kazne.
A kaznu bi mogao da mu ublaži i sin Momčilo, tatin momak, kad bi došao da ga poseti i da mu kaže da se sin iskreno kaje što je prema ocu tako ružno postupio.
(Kraj feljtona)
Ko ima pravo na takvu moć?
U svojoj praksi kao advokat branio je ljude optužene za najteža krivična dela. Čak u 53 slučaja sudovi su branjenicima Filote File izrekli najtežu kaznu. Nije uspeo kod svakog petog.
Ali, nikad se nije pomirio sa stavom da se nekom može oduzeti pravo na život: ni sekirom, ni vešalima, ni metkom, ni električnom stolicom.
Čitalac će se sigurno zapitati na čemu se zasnivalo njegovo toliko snažno protivljenje smrtnoj kazni. Da li se ono temeljilo na pukom čovekoljublju ili je, pak, poreklo tog protivljenja bilo neko konkretno iskustvo?
Evo i razjašnjenja. Na jednu veliku srpsku slavu, Svetog Nikolu, početkom četrdesetih godina prošlog veka, Filota je stajao sa svojim sapatnicima u redu ozloglašenog nemačkog logora Mathauzen, čekajući da bude gurnut u smrt.
Mašina smrti se pokvarila baš kada je on došao na red. Uz opasku da mu je „srećan dan“, jedan nemački oficir ga je uposlio i, pošto se dokazao kao vešt radnik, preživeo je ostatak rata. I redovno otad slavio Svetog Nikolu.
Filota je, dakle, na svojoj koži iskusio tu neopisivu patnju čekanja skorog i izvesnog okončanja života voljom dželata. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Pitao se: Ko ima pravo na takvu moć nad drugim? Ko ima pravo na takvu besprizornu surovost? Ko može imati legitimnu vlast da naredi da nekoga više ne bude? Verovao je da takvo ovlašćenje čoveku ne pripada.
Posle punih 50 godina od prvog štampanja, ovaj, sada se može reći klasik, sada je ponovo pred čitaocima.
Kako do knjige
Knjiga „Filota Fila: Branio sam na smrt osuđene“ novi je bestseler ugledne beogradske izdavačke kuće „Vukotić Media“. Iz ove knjige, u nekoliko nastavaka, prenećemo jednu od priča iz bogatog advokatskog iskustva Filote File. Knjigu možete poručiti na www.vukoticmedia.rs. Ovo, ali i mnoga druga izdanja ove izdavačke kuće možete pronaći i u njihovoj beogradskoj knjižari u Dečanskoj 21.
[ad_2]
Source link
