JEZIVO! Policajac Đorđe je ubio Danicu! Silovao je pre smrti, a njen leš bacio u klozetsku jamu u Topčiderskom parku!

Javnost Beograda i čitavog kraljevstva potreslo je neverovatno ubistvo jedne dame. Ubica je bio žandarm, žrtva silovana pre smrti, a njen leš bačen u klozetsku jamu u Topčiderskom parku.

Ovaj zločin je završen prvom smrtnom kaznom izvršenom vešanjem u glavnom gradu.

Trećeg dana septembra 1930. godine, u sredu, porodica Milenković se po običaju okupila za ručkom u svom domu u Dositejevoj br. 16. Gospodin Branislav Brana Milenković, ugledni četrdesetogodišnji beogradski advokat i sin pokojnog okružnog načelnika, sedeo je za stolom sa majkom i tridesetosmogodišnjom, neudatom sestrom Danicom, istaknutom članicom uprave Društva za zaštitu žena i ženskih prava te članicom Ženskog kluba. Nedostajala je samo Katarina, od milja Kaja, članica Kola srpskih sestara koja je nekoliko dana ranije otišla u Vrnjačku banju, gde je imala da dežura u kolskom Domu.

Za ručkom je bilo reči o tome što činiti kasnije. Dana je predložila da ostane kod kuće, da odmori, a da uveče sa bratom ode do ruskog restorana gde je trebalo da nastupa neka ciganska pevačica Nastja Poljakova. Dogovor je pao. Nakon obeda je gospođa majka prilegla da odmori, a brat izašao poslom u varoš.

Danica je ostala sama u salonu. Stala je pored prozora i zagledala ulicu. Bližio se smiraj dana blagog poznog leta. Nijednog trenutka svog života nije ona smetala sa uma svoju tešku srčanu manu zbog koje se teško kretala, zbog koje bi ponekad znala silno da se zadiše i posle deset pređenih metara, ali nije mogla da odoli šetnji. Rešila je da promeni plan i da izađe napolje, da iskoristi šta je od leta ostalo, i vratiće se na vreme za restoran.

Obukla je plavu haljinu sa kragnom kafene boje koja se slagala sa njenom kratkom smeđom kosom i očima, navukla sivi mantil, stavila na glavu kafeni šešir i obula kafene cipele. Na ušima je nosila brilijantske minđuše. U tašnu je stavila vez na kojem je radila. Majku nije htela da budi, a „devojci“ (što će reći služavki) nije rekla kuda ide.

No, i nije imala bogzna koliko ustaljenih pravaca kretanja. Običavala je da na današnjem Trgu republike, tadašnjem Pozorišnom, „uzme kod Kneževog spomenika topčiderski tramvaj i da se odveze u Topčider“, gde bi sišla na poslednjoj stanici i možda se malo prošetala, ali uglavnom sela na jednu od klupa u neposrednoj blizini, jer se zbog srca nije previše udaljavala od prevoza; ili bi otišla u Zemun gde bi imala običaj da „sedne na klupu sa samom keju pa da čita i posmatra Dunav i Banat“.

Nažalost, nije otišla u Zemun. Nikada nećemo saznati o čemu je razmišljala dok je tramvaj putovao ka Topčideru: možda o Ženskom pokretu čijoj je sednici upravnog odbora dva dana ranije ponovo prisustvovala, nakon što je prethodne godine istupila iz njega jer nije mogla trpeti svađe koje su se vodile zbog „izvesnih razmimoilaženja u shvatanjima i metodama rada“; možda o nekim novim idejama koje bi trebalo da predloži; možda o Ženskom klubu od kojeg je napravila svoju drugu kuću; nikada nećemo znati. Možda…

ŽANDAR BROJ 963

Sišla je sa tramvaja i prošetala se do Miloševog konaka. Tamo je malo posedela na klupi i vezla, ali se posle nekog vremena pokrenula, vratila nazad, i izabrala klupu najbližu tramvajskoj stanici, nesumnjivo nameravajući da uskoro krene kući. U tom trenutku primetio ju je žandarm broj 963, koji je tačno u podne tog dana preuzeo svoju dvanaestočasovnu smenu od kolege s brojem 916, sa kojim je delio dežurstvo na topčiderskoj železničkoj stanici, a koja se nalazila odmah preko puta tramvajske. Sama pomisao da je u blizini žandar, uobičajeno bi ljudima koji vole da šetaju po periferiji izazvala neku vrstu dodatne sigurnosti. Ali…

Broj 963 bio je rodom iz sela Kruševica kod Prokuplja, kao četvrti od petoro sinova bivšeg seoskog kmeta Đure, čiji se otac ili deda doselio iz Sjenice nekih pedeset godina ranije, čim su ti krajevi oslobođeni u Srpsko-turskim ratovima. Samo je prvi sin ostao sa ocem da obrađuje zemlju: drugi je bio u vojsci, treći se oženio negde u Makedoniji, peti je bio ili takođe žandarm ili pak graničar; po svedočenju njihovih suseda, svi su bili pošteni ali „vatra živa, na usijano gvožđe bi poleteli“, a prema ženama su bili jako nastrljivi.

Svoju žandarmsku karijeru broj 963 počeo je u Vranju, ali je zbog izazivanja tuče otpušten, pa onda na zalaganje prijatelja ponovo primljen i prebačen na bugarsku granicu. Tamo se, navodno, da bi izbegao dežurstvo, napravio lud, zbog čega je neko vreme proveo u ludnici. Naposletku je pušten jer su nadležni ustanovili da je sa njim sve u redu. Kao i danas, javašluk je vladao na svakom nivou naše vlasti i teško je upreti prst odgovornosti u bilo koga konkretnog, osim u sve odreda. Čovek nije morao da bude psihijatar pa da vidi da je broj 963 bio naprasit, prgav, drzak, bahat i bezobrazan, pa je bilo otvoreno pitanje, ako ne njegovog mentalnog zdravlja, a ono barem kapaciteta da nosi uniformu koja mu daje autoritet i vlast nad drugima. I obavezu da druge čuva od nasilnika.

Samo 11 meseci pre ovog, trećeg septembarskog popodneva te godine, broj 963 stigao je u Beograd i bio priključen savamalskom kvartu. Privodio je posve nedužne ljude, bez ikakvog razloga, i strašno se ljutio kada bi ih njegovi nadređeni puštali odmah na slobodu. Kasnije su se komandiri prisećali da su mu najčešće mete bile žene.

Ali, ne samo žene. Običavao je da podnosi lažne prijave iz čiste pakosti, pa je tako gospodin Žika Živković, ondašnji predsednik Udruženja mesara i kobasičara sa vlastitom radnjom na Zelenom vencu, morao jednom prilikom da plati globu u iznosu od 240 dinara zato što je po referatu broja 963 van radnog vremena nekom kuvaru iz Bosanske ulice (današnje Gavrila Principa) prodao tri kila mesa, što je on zaklinjući se negirao a žandarm izbegavao da kaže koji je kuvar u pitanju.

Potom je prebačen u 13. kvart, odnosno topčiderski komesarijat. Tamo je nastavio po starom: spopadao je mlade parove po parku, maltretirao ljude bez potrebe, zaustavljao čak i ugledne zrele ljude koji su dolazili u šetnju. Tako je zaustavio terazijskog trgovca Davida Demajorovića koji se šetao sa suprugom i nekoliko prijatelja, i bio toliko bezobrazan i drzak da je implicitno sugerisao da je gospođa Demajorović zapravo prostitutka, zbog čega je priveo i njega i nju, satima ih maltretirao i bajonetom terao preko blata do zgrade komesarijata na Senjaku, protestujući kada su pušteni.

Kad se sve nakupilo, žandarm broj 963 je otpušten, pa je u uniformi provodio svoje poslednje nedelje, budući da je poslednjeg dana septembra imao da razduži opremu.

Njegovo ime je bilo Đorđe Živaljević. Imao je dvadeset tri godine.

SVEDOKA PREGRŠT, HEROJA NI OD KOROVA

Primetio je, dakle žandar Đorđe, gospođicu Danu Milenković, a njegov izvitopereni mozak u tom trenutku nije video damu nego slabu ženu koja ne može da pruži otpor. Šta se dalje dešavalo znamo iz kazivanja svedoka, kojih je nažalost bilo poprilično, iz iskaza samog Živaljevića, kao i iz obdukcionog nalaza. Dok se za nesrećnom Danom još uvek tragalo, a tragalo se sve do subote 13. septembra, njenom bratu je neki čovek uručio pismo koje mu je poslala sestra iz unutrašnjosti, u kojem je stajalo sledeće:

„Pročitala sam u „Politici“ za zagonetan nestanak g-đice Dane Milenković. Po opisu koji je dat u novinama rekla bih da sam onog večera kad sam bila na topčiderskoj železničkoj stanici, opazila jednu takvu devojku. Nju je jedan žandarm progonio. Sirota devojka se opirala. Međutim to nije ništa pomagalo. Žandarm je zahtevao da ona ide s njim. Kako sam žurila na voz nisam imala vremena da dalje pratim stvar. To se sve odigralo pred topčiderskom stanicom u parku u kome se, izgleda, nepoznata dama šetala.Kada sam se već približila sasvim stanici čula sam da je ona devojka i vikala u pomoć. Naišao je tramvaj vraćajući se iz Topčidera. Devojka je mahala kočničaru da zaustavi kola da se popne. I prišla je bila stepenicama i skoro stala nogom da uđe u tramvaj, kad ju je žandarm povukao natrag, a kočničaru tramvaja naredio ljutito: „Terajte dalje i gledajte vaša posla, vas se ne tiče šta ja radim!“ Šta je dalje bilo ne znam jer sam morala da požurim na voz, koji je već bio u stanici. Ovo ti šaljem, pa ako misliš da je potrebno pozovi porodicu g. Milenkovića i ispričaj im što javljam, možda će im to koristiti“.

Kao što već napomenusmo, ona nije bila jedini svedok. Gospođica Velimirovićev i njena tetka Milka Đukić, supruga kafedžije sa Čukarice, svedočile su istom događaju sa tramvajem, čule Danin vapaj upomoć, videle da je žandarm nesrećnoj ženi preturao po tašni.

Šef državne Poljoprivredne i kontrolne stanice u Topčideru, gospodin dr Kosić, javio je Milenkoviću da mu je njegov hemičar Viktor Bajdalakov rekao kako je video kod Miloševog konaka tu ženu koja odgovara opisu, da kasnije kad je prošao više nije bila tu, ali da je sreo prijatelje i ruske imigrante, gospodina i gospođu Solomatin, koji su mu ispričali da su „u blizini stanice sreli jednog žandarma kako nemilosrdno tera ispred sebe jednu damu“. Takođe, ispričali su i da je „ona plakala i brisala suze malom maramicom i, u prolazu, požalila im se da ima srčani napad“. Pokušali su da je uzmu u zaštitu. Po kasnijem vlastitom svedočenju, koje je poput svakog drugog rašomonsko, Solomatin je pitao žandarma: „Kakav je to način? Zašto terate tu jadnu devojku?“, na šta je ovaj počeo da viče: „Šta se vas tiče! Imate li legitimaciju? Pokažite odmah!“

Izgleda se tu njihova kuražnost završila. „Na to je ta dama, kad se malo zaustavila sa žandarmom, rekla plačući: Ah gospođo, imam tako strašan srčani napad da ne znam šta da radim. Ali žandarm nije dao dalje da ona govori već je na nju viknuo i poterao je napred. Bio je tako grub prema njoj i supružnici Solomatin su se pobojali da se ženi što ne desi“, dovršio je dr Đukić Bajdalakovljevu priču Brani Milenkoviću.

ZLOČIN

Po svemu sudeći, gospođica Dana je smatrala da je žandarm privodi, a možda je i njemu to isprva bilo na umu. Uostalom, to bi bilo u skladu sa njegovim prethodnim ponašanjem; primitivan kakav je bio, ograničen, neobrazovan, iz male i nekultivisane sredine, očigledno je svaku žensku osobu u parku smatrao za prodavačicu tela, i u njegovu šuplju glavu nije mogla ući nikakva viša spoznaja. Bolje od sebe nije poštovao niti priznavao. Kako se ponaša svet iz visokog društva, kako se ponašaju dame, on nije znao. Što se njega tiče, mogla je biti samo prostitutka, drugog posla nije imala tu. Pored toga, teško da bi rizikovao toliki broj svedoka da je već bio odlučio šta će.

A opet, bio je dovoljno bahat da ga bude briga za svedoke. Zato je krenuo u akciju, koja će kasnije sablazniti čitav svet.

Odmah tu preko puta železničke stanice, nedaleko od tramvajske, bacio je nevinu Danicu u šipražje i silovao je — obljubio s defloracijom. Ona se borila, branila, čupala, ali nije pomoglo, i Živaljević je izvršio zločin. Trideset osam godina čuvana dragocena nevinost bila je oteta, i to oteta od jedne zaslužne društvene radnice i borkinje za ženska prava; „ne možemo ni da pretpostavimo šta je jadnoj ženi prolazilo kroz glavu dok je bila silovana od strane čuvara reda i zakona“, pitali su se kasnije mediji.

Nakon ovog gnusnog čina Živaljević je ustao, stresao se i vratio na radno mesto kao da se ništa nije desilo. Tek bi povremeno bacao pogled ka žbunju iza klupe, očekujući da žena ustane i ode, da zbog pričinjene joj sramote neće ništa nikome kazati. Prevario se.

Danica Milenković nije ustajala nego ležeći zapomagala. To znamo iz svedočenja narednika druge klase na službi pri komesarijatu Ivana A. Karagića i opštinskog trošarinskog stražara Radivoja Todorovića, koji su bili prisutni kada je došao neki stari železničar sa svojim petnaestogodišnjim sinom, a koji je na putu do železničke stanice oko devet sati uveče prošao kroz park i čuo zapoganje: „Gospodine, gospodine pomozite“. Odmah je to prijavio i rekao da trče tamo da pomognu ženi. Karagić i Todorović su skočili, ali je Živaljević povikao: „Kud ste pošli?“ Zatim ih je opsovao pa produžio: „Šta vi imate da tražite tamo gde vam nije mesto. Ako vas tresnem jedanput sad ću da vam pokažem. Vas se ta devojka ne tiče, to je moja ženska i ona mene čeka. Sa njom ću ja da razgovaram, a ne vi“.

Voz je ušao u stanicu, stari železničar i njegov sin se ukrcali, Karagić i Todorović se ućutali i ostali na svojim mestima, a broj 963 je otišao da se obračuna sa „svojom ženskom“. Našao ju je tamo gde ju je ostavio. Gledala ga je pravo u oči i stisnutim pesnicama počela da mu preti bratom advokatom. Po jednoj mu je verziji rekla: „Sutra će o tebi znati predsednik vlade“, a po drugoj: „Slušaj zlikovče, tvoj zločin znaće sutra svi. Žaliću se do Boga. Tebi ne gine drugo za sve ovo nego smrt“.

Možda bi preživela da je oćutala i zadržala pretnje za sebe, pa dejstovala kad se domogne sigurnosti. A možda i ne bi, možda bi je monstrum svejedno ubio. Bilo kako bilo, ove pretnje su Živaljevića toliko razdražile da se bacio na nju kao zver i ugušio je. „Samo je jauknula“, rekao je posle, „i ja sam odjednom osetio u rukama kako je klonula“.

Nakon ubistva, Đorđe je „upljačkao“ šesto dinara iz žrtvine tašne i osvrnuo se oko sebe: sada je morao da sakrije telo. Uhvatio je Danu za ruku i odvukao je preko mosta do Topčiderske reke. Usput nikoga nije sreo, park je bio potpuno pust. Ali došavši do potoka, video je da nema dovoljno vode u koritu da bi leš potonuo, a nije želeo da se telo odmah sutradan pronađe.

„NIŠTA NOVO! SVE JE U REDU!“

Onda se dosetio. Maločas je bio prošao pored klozetske jame, kako se tada govorilo, koja se nalazila na trista metara od železničke stanice a vrlo blizu tramvajske pruge, i to mu se sada učinilo kao idealno mesto. Vratio se sa lešom, odvalio dve daske zaklopca sa jame koje nisu čvrsto držale i gurnuo ženu unutra. Potom je vratio daske, ali kako se nisu više dobro držale, otkinuo je sa prvog bresta nekoliko grana, bacio ih preko, nabacao zemlju i lepo sve izravnao. U ženskom odeljenju klozeta na železničkoj stanici bacio je tašnu i vez. Bilo je oko jedanaest sati.

U ponoć je došla smena, pomenuti žandarm broj 916, imenom Mile Savatović. „Ja sam tu“, rekao je ovaj. „Ništa novo! Sve je u redu!“, odgovorio je Đorđe Živaljević i otišao. Ponašao se potpuno normalno. „Nije ni malo izgledao zbunjen. Bio je kao i uvek. Pri smeni mi samo toliko govorimo. Pitamo jedan drugog da što nema i odmah onaj koji je bio na straži ide da spava“, objašnjavao je kasnije Savatović.

Ni narednih dana nije se ponašao drugačije. Bio je miran i staložen, vrlo uslužan pri potrazi koja je počela za Danom, nimalo uznemiren. Kasnije su se sećali da se pri pretrazi parka ipak sve nešto mnogo motao u širem krugu oko klozeta, da bude siguran da je niko neće naći, kao i da je prebledeo samo onda kada su doveli policijske pse Lorda i Beka, koji nažalost nisu bili od pomoći, jer je smrad leša u raspadanju bio ugušen smradom fekalija u kojima se nalazio.

Telalima su nekada nazivani ne samo dobošari i javni objavljivači, glasnici i vesnici, već i starinari i preprodavci; moguće da to dodatno značenje ima veze sa vestima koje su preprodavci širili prilikom otkupa stvari od građanstva. Njihove radnje polovne robe nazivane su telalnicama, i u starom Beogradu nalazile su se posebno koncentrisane u Kralja Aleksandra ulici, današnjem bulevaru, između Dvorske bašte (sada Pionirskog parka) i Beogradske ulice.

TELALNICA KOD „AMERIKANCA“

Jednu radnju na tom potezu, kod „Amerikanca“, držao je gospodin Solomon Amiras. I desilo se da baš u njegov niski i mračni dućan 6. septembra tačno u podne, tri dana nakon nestanka Dane Milenković, nagrne neki stasiti žandarmerijski kaplar. Đorđe Živaljević. Na obaveštenje g. Amirasa da ne može da ga usluži, jer mora po zakonu da zatvori radnju, žandarm je rekao: „More, batali“ i ušao unutra. Tvrdio je da mu odelo treba za brata, i čitav sat proveo birajući šta će da kupi. Naposletku je izabrao jedno polovno odelo sive boje, plitke polovne žute cipele, i stari žut kačket. Cena je bila 405 ili 415 dinara (izvori se ne slažu oko tačne cene) a platio je u gotovu, novcem koji je uzeo iz tašne Dane Milenković.

Dva dana kasnije, u ponedeljak 8. septembra, vratio se tražeći zimski kaput, ali ga je odbila cena od 450 dinara koliko je stajao model koji mu se svideo. „Uostalom, ja ću doći, sad nemam vremena da se zadržavam“, rekao je i otišao, i sledeći put kada ga je telalin g. Amiras video bio je okovanih nogu na zadnjem sedištu luksuznog policijskog automobila tablica 1141, u društvu žandarma, šofera i šefa istražnog odseka gospodina Anđela Bregovljanina.

Ali, daleko smo mi od toga, 8. septembra ni telo još nije bilo pronađeno, dok je Daničina porodica prolazila kroz strašne dane, kroz pakao neizvesnosti. Gde je Danica? Zar ona da se ne javi, ona, koja kada je jednom prilikom zadocnila sa Topčidera i sišla na Trgu iz tramvaja, našla za neophodno da uđe u prvu apoteku da bi telefonom javila svojima da stiže, iako žive na manje od pet minuta hoda odatle? Slutili su najgore, nadali se najboljem, i morali da se oslone na bolno nesposobnu policiju.

Zbilja, taj stepen diletantizma nestvaran je. Sve izjave o žandarmu koji je maltretirao ženu u Topčiderskom parku oni su imali pred sobom pre otkrivanja leša; znali su koliko je nabusit, naprasit, svojeglav i prgav Živaljević; za ime Boga, pa njegovo radno mesto bilo je preko puta tramvajske stanice gde su svi ti silni svedoci videli žandarma i ženu, njegovo i ničije drugo; sve i da to ne znači da je on nužno ubica, morao je biti glavni osumnjičeni, nije mogao biti ispitan i pušten na „časnu reč“ da je nikad nije video i da ne zna ko je ona, nije smeo biti ispitivan tako površno kao i svi ostali, bez ikakvog specijalnog tretmana.

Svega što je doprinelo napretku istrage dosetio se g. Brana Milenković. Za početak, on je predložio da se fotografija njegove sestre pokaže žandarmima 13. kvarta; član kvarta Srećković okupio ih je sve, slika je išla od ruke do ruke i svaki je, uključujući i broj 963, kazao: „Ne, gospodine člane, ja ovu devojku nisam video“; nadležni ni tu nisu primetili ništa neobično. Dalje, Milenković je predložio da se okupe svedoci iz parka (koje je ionako sam našao) radi prepoznavanja vinovnika, ali oni nažalost nisu bili od pomoći i Živaljevića nisu prepoznali; „Bio je mrak“, govorili su, „nije se tačno moglo videti“. Konačno, Milenković je predložio i posebno suočavanje sa Salamitinima u Upravi grada, no ni iz toga se nije ništa izrodilo, mada je Živaljević, prolazeći pored njih u hodniku, naglas kazao: „Uh! kako ovde zaudara ovaj klozet!“

I kako je na kraju uhvaćen?

Đorđe Živaljević je u komesarijatu na Senjaku stanovao u sobi sa pomenutim Savatovićem, sa kojim je delio dežurstvo, ali i sa Stankom Komljenovićem i izvesnim Gajićem, čije se lično ime u izvorima ne pominje, koji su delili dežurstvo u Rakovici. Posebno drugarski odnos razvio je sa Komljenovićem. Iste večeri nakon neuspešnog suočavanja sa Salamitinima, u noći između 11. i 12. septembra, Đorđe i Stanko su sami sedeli u sobi nakon predaje svojih smena. Ubica je iznenada otvorio dušu. Rekao je: „Stanko, ja sam ubio onu devojku“, a onda potanko ispričao i sve priznao: i da je „uradio mnogo gore stvari“ od pukog ubistva, i kako ju je ubio, i gde je sakrio leš.

JEDNA NOGA ŠTRČI IZ FEKALIJA

Na sva pitanja svog prijatelja odgovarao je bez ustezanja, ubeđen da će ovaj ćutati i da ga neće odati. I Stanko se zaista dvoumio i borio sa sobom, pitajući se šta mu je činiti. Sa jedne strane, ovo mu je drug sa kojim se vezao, a sa druge — ubica. Te noći nije oka sklopio, što zbog unutrašnje borbe što zbog straha da bi ga ovaj mogao ubiti. Naposletku je prelomila ljubav prema pravdi. Sa prvim zracima zore je ustao, obukao se i otišao komandiru čete, kapetanu prve klase Gavri Pernješeviću, i komandantu stanice naredniku Joviši Bisiću, i sve im ispričao.

Skovan je plan. Đorđe je postat da namiri neki bolnički dug, a za to vreme otišlo se do klozetske jame da se ustanovi da li je leš zaista tamo. Sklonili su dve daske i osvetlili. Iz rupe duboke tri metra i do pola pune širio se nesnosan smrad, ali ništa se nije u prvi mah videlo. Pogledali su malo bolje i tada su primetili: jedna noga štrčala je iz fekalija, ostatak leša bio je već potonuo. Kada su je kasnije izvukli, i dalje je na ušima nosila brilijantske minđuše. Devet dana strašne neizvesnosti i potrage za Danicom Milenković okončalo se.

Za to vreme, Živaljević je seo u kafanu, uzeo komad hartije i koverat, i na temelju unapred spremljenog koncepta, neveštim rukopisom latinicom napisao pismo sledeće sadržine: „Upravi grada Beograda. Gospođica Danica Milenković otišla je u Štip na venčanje. Nemojte je tražiti i tragati za njom. Po venčanju ona će se javiti svojoj kući.“ Pismo je ubacio u sanduče kod zgrade Univerziteta (današnjeg Rektorata, odnosno Kapetan-Mišinog zdanja) i sat vremena kasnije vratio se u komesarijat, gde se njegov povratak sa velikom nervozom iščekivao. Svi su bili naoružani i na zadatim mestima. Nije se znalo kako će da reaguje, i bili su spremni za vatreni okršaj. Čim je stupio u dvorište komandir čete je povikao: „U ime zakona!… Baci oružje i predaj se!“ Videvši mnogu žandarmsku pušku u njega uperenu, shvativši momentalno da ga je Stanko odao, digao je ruke i predao se.

Tokom istrage i ispitivanja narednih dana, mnogo puta je menjao svoju priču, išao čak toliko daleko da tvrdi da ga je ona nagovorila da vode ljubav u šibljaku, jer je htela da izgubi nevinost. Kada je ono njegovo pismo nekoliko dana kasnije stiglo na svoju adresu, priznao je da ga je napisao sa ciljem da zavara trag policiji kako bi prestali da je traže po Beogradu. Ali nije morao ništa da prizna, jer je njegov rukopis sravnjen sa rukopisom iz pisma, a i koja bi druga motivacija mogla biti osim zavaravanja traga.

Podrazumeva se da je javnost bila zgrožena i do krajnosti zainteresovana za slučaj kakav prestonica nije pamtila, zbog svih posebnih okolnosti kojima se odlikovao. Danima se samo o tome pričalo, na svakom koraku, od kafana i restorana preko sajdžinica i krojačnica do dućana kolonijalne robe. „Na njenom sprovodu“ 13. septembra učešća je uzeo „skoro ceo Beograd“. Silan svet je dolazio u Topčider samo da vidi klupu na kojoj je sedela, da baci oko na septičku jamu u koju je bačena, da sačeka tramvaj na stanici na kojoj je vapila za pomoć. Čist primitivizam.

A vladala je i ogorčenost što niko nije stao u odbranu gospođice Dane, pored tolikog broja ljudi. Štampa je danima brujala o slučaju, a listovi se utrkivali originalnim otkrićima, sve kao danas. Tako je „Vreme“ pisalo da je ubica svakoga dana obilazio jamu i utapkavao zemlju, a „Politika“ oberučke prenela policijski demanti te informacije; tako je „Vreme“ pisalo i da se za razbijanje zaklopca Đorđe poslužio lopatom koja je uslikana pored jame, a „Politika“ opet rado prenela demanti i podatak da se poslužio motikom, dok lopata nema veze sa zločinom. Spekulisalo se i da je odelo pazario spremajući bekstvo, ali policija je i to demantovala, objašnjavajući tu kupovinu time što je uskoro imao da razduži uniformu.

Koliko vam ovo ubistvo i takvo medijsko izveštavanje liči na ono koje se na drugoj periferiji Beograda, na nasipu u Borči desilo nekih 86 godina kasnije? Na ubistvo Jelene Marjanović? Samo pitamo.

Takođe su se medijima počele da javljaju devojke koje su tvrdile da je i njih Živaljević presretao po parkovima sa ko zna kakvom namerom, ali da srećom nisu bile same. Javila se i neka služavka Katica Peršić (u čiju se čestitost njena gospođa poslodavka klela), kojoj je Đorđe pisao ljubavna pisma i nad kojom je po njenim rečima „učinio nasilje“, koja je njega navodno mrzela, ali ipak izašla iz kuće dan pre hapšenja kada joj je došao i plakao; bez želje da zalazimo dublje, ta njena priča i objava pisama i njena slika u novinama, deluju kao želja da se bude poznat i u centru medijske pažnje; uostalom, ne kažemo da joj nije pisao, samo je pitanje zbog čega sa tim izlazi u javnost, kakva korist od toga.

Napokon, štampa je pisala i o paranormalnim pojavama vezanim za ovaj događaj. Naime, Kaja Milenković je tvrdila da je u Vrnjačkoj banji noć pre tragedije sanjala da će se nešto strašno desiti Dani, zbog čega je odmah ujutru poslala pismo porodici. Kasnije, te večeri, Danica je ubijena, a tokom noći je Kaja sanjala jednog porodičnog prijatelja iz Obrenovca kako nosi hleb i koljivo za pokoj Danine duše.

Pojavila se priča i o Daninoj drugarici koja je takođe ovu sanjala krvave glave i raščupane kose, što je prenela Milenkoviću tokom potrage. Konačno, gospođa majka je pričala o porodičnom psu kojeg su svi ukućani neobično voleli, i koji je bio nešto bolestan tih dana, ali koji je onog popodneva, čim je Danica izašla iz kuće, utrčao kod gospođe i počeo da skiči, a ona ga je uzela u naručje i mazila i plakala, ne znajući zašto plače.

„U IME NJEGOVOG VELIČANSTVA, KRALJA JUGOSLAVIJE“

Kao da diletantizam policije nije bio dovoljan, sada je red bio na isledniku. On je prvo ustanovio da je žena umrla od srčanog napada tokom obljube, što bi značilo da će se Živaljević teretiti samo za ubistvo iz nehata; zatim se pojavila teorija da je Dana „pala u sinkopu“ koju je ubica protumačio kao smrt, pa je bacio u septičku jamu u kojoj je umrla u najstrašnijim mukama i na najnedostojniji način; tek naknadno je utvrđeno da ju je broj 963 ugušio, nakon što su se pojavili svedoci koji su rekli da je bila živa nakon silovanja, da je zapomagala i da je Živaljević otišao sam kod „svoje ženske“. Međutim je obdukcioni nalaz i dalje bio nejasan: „Smrt kod Dane Milenković nastupila je najverovatnije usled zagušenja. Kako? Na koji način je to zagušenje prouzrokovano? Najzad i kad?“ pitao se novinar „Politike“.

Đorđu Živaljeviću sudilo se za razbojništvo, nasilnu defloraciju i ubistvo izvršeno u cilju da prikrije svoje ranije zločine. Suđenje pred Prvostepenim sudom za grad Beograd počelo već 24. novembra i trajalo je svega dva dana. Tokom suđenja je ponovo negirao obljubu, ostajući pri tome da je bilo s njenom voljom.

Presuda je bila neumoljiva. „U ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije“ osuđen je na smrt vešanjem zbog ubistva, a za delo nasilne obljube sa dvanaest godina robije, s tim što je izvršenje prve kazne isključilo izvršenje druge. Za delo razbojništva pušten je ispod suđenja, i „izgubio je časna prava za svagda“. Nijedna olakšavajuća okolnost nije mu priznata „jer to ne zaslužuje ni po broju dela, ni po držanju pred Sudom ni zbog toga što ni jednim gestom nije pokazao pokajanja i, najzad, ni zato što je, kao žandarm ne samo zanemario, nego i zloupotrebio svoju vlast“. Salom i ulicama ispred suda odjekivalo je: „Živeo sud! Živela pravda!“

Usledila je žalba i molba za pomilovanje. Možda nije iznenađenje to, što su pomilovanje tražili ban moravski, sreski načelnik prokupački i kmet iz Kruševica. Napokon, Đorđe Živaljević bio je čovek iz njihovog kraja, a ljudi su i tada (kao i danas) bili nesposobni da objektivno sagledaju „svoje gore list“, ni na nacionalnom ni na lokalnom planu. Kleli su u njegovo poštenje. Komandant žandarmerije bio je protiv. Kralj je odbio da ga pomiluje. Apelacioni sud je 10. maja 1931. godine potvrdio presudu Prvostepenog suda, a zatim je par dana kasnije Kasacioni sud potvrdio obe presude. Prešlo se na izvršenje smrtne kazne.

PRVA SMRTNA KAZNA VEŠANJEM

Dana 16. maja postavljen je pred njega sto prepun raznovrsnog jela i pića, a svi posetioci su mu donosili vino, kolače i cigarete. Među njima izgleda nije bilo članove njegove porodice, pa je sa stražarima razgovarao o beznačajnim stvarima, pitajući ih za zdravlje. Poslednja želja mu je bila da vidi svog branioca gospodina dr Radoja Vukčevića, koji mu je takođe doneo nešto kolača i cigareta. U tri časa poslepodne čekaonica krivičnog odeljenja Uprave grada bila je dupke puna. Došli su svi kojima je to dozvoljeno, ako su hteli, i svi koji su tu morali biti po službenoj dužnosti.

Na znak šefa javne bezbednosti g. Radeta Popovića svi su izašli u dvorište gde su bila postavljena vešala. Ali, i tu se desilo nešto neobično.

Naime, muklu tišinu koja je vladala prekinuo je glasni cvrkut jedne usamljene laste koja je stala na telefonsku žicu iznad dvorišta, ostavljajući snažan utisak na sve prisutne koji su listom uprli oči u nju. Pobegla je kada su zazvečali lanci. To su Živaljevića izvodili na gubilište. Prota Božić je prišao osuđenome i pozvao ga na pokajanje. Ovaj je poljubio krst, ukočenog pogleda. Potom je Popović prišao gospodinu Karlu Dragutinu Hartu, najpoznatijem dželatu Kraljevine Jugoslavije, koji je svoj zanat pekao još u Austrougarskoj, i rekao mu: „Izvršioče, izvršite pravdu.“

Hart se u besprekornom fraku, sa cilindrom i belim rukavicama, popeo stepenicama iza vešala, dok je njegov pomoćnik išao iza osuđenika koji se sam požurio, skočio na klupicu i pruljubio uza stub. Samo se njegov zveket lanaca bio čuo, i svi su bez daha gledali dramu koja im se odigravala pred očima; čak ni brat ubijene nije disao. Hart je stavio Živaljeviću omču oko vrata i stegao.

Pod Đorđem se otvorila rupa.

iI on je propao.

Batrgao se, ali telo mu se ubrzo smirilo.

Nakon propisanih petnaest minuta, lekari su prišli telu i konstatovali smrt. Hart je potom na leš bacio svoje rukavice i rekao: „Đorđe Živaljeviću, ja nisam kriv za tvoju smrt“, a zatim se okrenuo šefu javne bezbednosti i kazao: „Gospodine predsedniče, pravda je zadovoljena.“

Tako je izvršena prva smrtna kazna vešanjem u Beogradu. Sve kazne pre toga bile su izvršene streljanjem. Čitav svet danima , mesecima pričao je o tome, mediji su pisali iznoseći nove i nove detalje, a ovaj zločin proglašen je najbolesnijim ubistvom ikad.

UMESTO KRAJA

Ali ova priča ne bi bila potpuna kada bismo izostavili jednu jako važnu stvar koja nije u vezi sa zločinom, ali jeste sa porodicom Milenković i srpskom kulturnom baštinom. U pitanju je stvar od najvećeg značaja. Naime, porodica se nešto posle ove tragedije, nismo uspeli da utvrdimo kada tačno, preselila iz Dositejeve br. 16 u Prizrensku br. 9 (odnosno br. 7 pošto su brojevi kasnije promenjeni). I upravo u dvema sobama njihovog velikog stana, počev od juna 1941. pa sve do 1958. godine, živeo je Ivo Andrić, kao gost i kao prijatelj porodice tragično nastradale Danice Milenković.

I ne samo da je živeo, već je tokom Drugog svetskog rata upravo ne izlazeći iz tog stana napisao romane „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“, njegove najvažnije kojima je i zavredio Nobelovu nagradu. U pitanju je dakle adresa od vanrednog značaja za srpsku književnost, što i Andrićevog domaćina čini značajnim, mada mu se u piščevim biografijama pridaje mala pažnja. Gotovo se može reći da pomenuti romani „mirišu“ na dom Milenkovića, i da se nakon ovakvog saznanja ne mogu čitati bez misli o tragičnoj sudbini Dane Milenković, čija je duga senka nesumnjivo padala na sobe u kojima je Andrić stvarao.

Pisac nije slučajno izabrao Milenkovića, jer je sa njim bio prijatelj od ranije. Zna se da je ovaj advokat u piščevo ime tražio pre rata plac gde je Andrić mislio da gradi kuću, i zna se da su Milenkovići bili antikomunistički nastrojeni, zbog čega su odnosi između njih zahladnili kada je Andrić prešao na stranu Tita posle oslobođenja. Posebno se Kaja stidela kada bi maršalov automobil došao da poveze Andrića, koji je postao nepoželjna ličnost građanskog Beograda.

Međutim, on je njihov podstanar, kao što rekosmo, ostao sve do 1958. godine, pa se spekuliše da nije hteo da se iseli da se ne bi govorilo da je zbog materijalne dobiti promenio „dres“. Čak je navodno odmah posle rata vratio ključeve stana koji mu je tada dodeljen, pa je to prihvatio tek nakon što se oženio Milicom Babić u 64. godini života.

Ne može se reći da su komunisti progonili advokata Milenkovića, ma šta ljudi pričali. Istina, morao je 1945. da popuni upitnik o tome šta je radio tokom okupacije; u njemu je naglasio da se bavio samo slučajevima iz domena građanskog prava, i negirao da je bilo ko iz njegove porodice služio okupatoru ili kvislinškim formacijama poput četnika, ljotićevaca i nedićevaca, a nove vlasti su to prihvatile i dozvoljeno mu je da nastavi da se bavi advokaturom.

Penzionisao se 1959. godine, početkom šezdesetih zamenio stan sa nekim advokatom Marjanovićem i preselio u Nušićevu. Kasno se oženio izvesnom Milicom. Umro je 10. decembra 1970. godine u 81. godini života. Ne znamo kada je umrla Kaja, ali znamo da nisu iza sebe ostavili potomstvo.

 

Izvor: Telegraf.rs