Ekskluzivne Vesti Najnovije vesti iz zemlje i sveta
Jedna od najpogubnijih činjenica prilikom sklapanja primirja, odnosno vojno-tehničkog sporazuma sa NATO alijansom 1999. godine, jeste trenutak kada francuski ambasador pri UN, bez znanja i saglasnosti druge strane, podmeće nepostojeći sporazum
Na njegov predlog, i izvesne zakulisne radnje, Ujedinjene nacije implementiraju i taj dodatak u Rezoluciju 1244 stvorivši tako zbunjujući dokument bez ikakvog pravnog utemeljenja. U godinama koje su sledile, privržen rušenju a ne uspostavljanju prava i pravnog poretka, Zapad nanosi ogromnu štetu državi Srbiji otimajući joj deo teritorije.
Studiozno o ovome piše Mihajlo T. Makić, sudija u penziji. Njegovu analizu prenosimo u celini!!!
Dana 23.februara 1999. godine kopredsedavajući Kontakt grupe predstavnici Engleske i Francuske Robin Kuk i Iber Vedrin, upućuju tekst pod naslovom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“ koji su nazvali Sporazum i traže od Vlade SRJugoslavije i Srbije, da ga potpišu. Ovaj tekst je lažno nazvan „Sporazumom“. Navedeni izmišljeni „Sporazum“ stvara zbrku u komunikaciji.U ovom ultimatu, pored ostalog piše:
Aneks B Sporazuma
– Vojno osoblje NATO biće izuzeto od pasoških i pravila vize i registracije koja se primenjuje na strance. Na svim ulaznim i izlaznim tačkama u i iz SRJ, osoblju NATO biće dozvoljeno da ulazi-izlazi na osnovu lične karte,
– Vojno osoblje NATO nosiće uniforme, oružje na osnovu ovlašćenja svojih nadređenih,
– NATO će moći da istakne zastavu na uniformama, transportnim sredstvima i objektima,
– NATO će biti imun od svih pravnih procesa, bilo da su civilni, administrativni ili kriminalni,
– Osoblje NATO biće imuno na sve postupke pred pravosudnim organima strana (SRJ),
– Osoblje NATO biće imuno od bilo kakve vrste hapšenja, istrage ili zadržavalja od strane vlasti SRJ,
– Osoblje NATO moći će sa svojim vozilima, brodovima, avionima i opremom slobodno i neograničeno da prolazi i ima pristup širom SR Jugoslavije, uključujući i vazdušni prostor i teritorijalne vode,
– NATO će biti izuzet od obaveza plaćanja taksi i ostalih nameta, kontrole od strane inspekcija i slično,
– Vlasti SR Jugoslavije će olakšati na bazi podataka prioriteta, sve pokrete osoblja, vozila, brodova, aviona u saobaraćaju,
– NATO će besplatno koristiti aerodrome, puteve, železnicu i luke bez plaćanja takse, naknada i obaveza,
– Strane (misli se na SRJ i Kosovo i Metohiju)dozvoliće upotrebu komunikacijskih kanala bez ikakve naknade,
– U sprovođenju svojih ovlašćenja u skladu sa ovim poglavljem, NATO ima ovlašćenja da uhapsi pojedince i preda ih odgovarajućim vlastima.
O referendumu
Tri godine, posle stupanja na snagu ovog sporazuma, biće održan međunarodni sastanak da bi se odredili mehanizmi konačnog dogovora za Kosovo, na osnovama volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svih strana u odnosu na primenu ovog sporazuma i Helsinške povelje.
Vojne snage
KFOR će imati neograničenu slobodu i neće odgovarati za štetu nanetu javnom i privatnom dobru.
1. Strane potpisnice (misli se na SR Jugoslaviju i predstavnike separatista sa Kosova i Metohije) pozivaju NATO da uspostavi i predvodi vojne snage koje će obezbediti poštovanje ovog sporazuma,
2. Strane potpisnice su saglasne da NATO uspostavi i razmesti snage, koje mogu biti kopnene, vazdušne i pomorske,3. Osim ovih snaga, nikakve druge oružane snage se ne mogu zadržavati na Kosovu i Metohiji, bez izričitog odobrenja komandanta KFORA,
4. Strane potpisnice neće preduzimati nikakve vojne ili druge aktivnosti na Kosovu i Metohiji, bez prethodnog izričitog odobrenja komandanta KFOR-a,
5. Najviši zapovednik vojske Jugoslavije podnosi izveštaje komandantu KFOR-a,6. Sto osamdeset dana od dana potpisivanja sporazuma, svo osoblje i oprema Vojske Jugoslavije biće povučeno sa Kosova na druge lokacije u Srbiji,
7. Dozvoljava se ostajanje 1500 pripadnika vojske Jugoslavije na granicama,
8. Vojska Jugoslavije na Kosovu, neće imati oklopna vozila niti protivavionsku odbranu, već će imati oružje kalibra 82 mm,
9. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova imaju rok od godinu dana da se povuku sa Kosova,
10. Na Kosovu mogu ostati 2500 pripadnika MUP-a i biće nadležni samo za civilne poslove,
11. Komandantu KFOR-a dostaviti raspored svih raketa, artiljerije, radara, što podrazumeva lokaciju, razmeštaj i brojno stanje svih vojnih jedinica i jedinica specijalne policije, količinu i tip naoružanja i municije za to naoružanje, raspored i opis raketa zemlja-vazduh, pokretne sisteme, protivavionsku artiljeriju, radare i sa njima vezane komande i sisteme, raspored i opis svih mina, neeksplodiranih granata, eksplozivnih naprava, dinamita i slično.
12. KFOR će imati pravo da kontroliše saobraćaj na kopnu. Nikakav vazdušni saobraćaj, let bilo kakvih letilica, neće biti dozvoljen iznad Kosova bez prethodnog izričitog odobrenja komandanta NATO pakta.
Dana 10. marta 1998. godine kopredsedavajući skupa u Rambujeu Robin Kuk i Iber Vedrin dostavili su kopiju saopštenja predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, u kome navode, pored ostalog, da je „Kosovska delegacija potpisala Sporazum iz Rambujea u njegovoj celosti, da nije suviše kasno da ga i Vi prihvatite“. Sporazum je na stolu. Urgiraju da predsednik SRJ iskoristi mogućnost koja je ponuđena Sporazumom u Rambujeu za postizanje mira na Kosovu. Upozoravaju predsednika da ne preduzima nikakve vojne ofanzive na Kosovu, da su pokreti snaga bezbednosti veoma zabrinjavajući.
Marta 10. 1998. godine predsednik SRJ Slobodan Milošević šalje odgovor kopredsedavajućima Kuku i Vedrinu i navodi sledeće:
– razgovori u Parizu nisu ni počeli, a vi kažete da su završeni,
– delegacije SRJ i Srbije i predstavnika albanskog separatističkog i terorističkog pokreta nisu nijednom razgovarale,
– u Parizu su potpisana dva dokumenta. Jedan su potpisali predstavnici svih nacionalnih zajednica sa Kosova i Metohije. Drugi dokument su potpisali predstavnici albanskog separatističkog i terorističkog pokreta i oni nisu predstavnici Kosova. Dakle ne postoji nikakav zajednički dokument koji su potpisale obe delegacije, niti je došlo do razgovora između delegacija,
-Na stolu može biti samo predlog sporazuma a ne sporazum,
-Što se tiče Vašeg zapažanja da su pokreti naših vojnih snaga zabrinjavajući, obaveštavam Vas da i treba da budu zabrinjavajući za separatiste koji hoće da otcepe deo teritorije Srbije i Jugoslavije,
– Ostajemo pri svom čvrstom opredeljenju da probleme na Kosovu i Metohiji rešavamo mirnim sredstvima putem razgovora. To što pregovori i nisu održani u Rambujeu i Parizu, ne znači da od njih treba odustati.
Narodna skupštine Srbije je dana 23. marta 1999. godine na svojoj sednici, zakazanoj povodom zahteva da se razmeste NATO trupe radi sprovođenja političkog sporazuma o samoupravi na Kosovu i Metohiji, koji još nije postignut, niti dogovoren i usaglašen sa svim nacionalnim zajednicama koji žive na KIM i pretnji bombardovanjem naše zemlje i naroda ako se odbije, donela sledeću odluku:
– Narodna skupština Republike Srbije ne prihvata prisustvo stranih trupa na Kosovu i Metohiji,
– Narodna skupština Srbije spremna je da odmah, po potpisivanju političkog sporazuma o samoupravi o kome se dogovore i prihvate ga predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji, razmotri obim i karakter mađunarodnog prisustva na Kosmetu radi sprovođenja tako postignutog sporazuma.
Skupština Srbije je istoga dana razmatrala Izveštaj državne delegacije o razgovorima u Rambujeu i Parizu i usvojila zaključke:
– Narodna skupštine Republike Srbije najoštrije osuđuje pretnje agresijom našoj zemlji i na- rodu i gomilanje NATO trupa na našim granicama,
– Pretnje NATO pakta predstavljaju direktno kršenje Povelje UN i ugrožavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje i gazi osnovne principe međunarodnih odnosa. Zahtevamo od Saveta Bezbednosti da spreči kršenje Povelje UN, stavi na dnevni red zahtev Vlade SRJ i osudi postupke NATO pakta,
– Narodna skupština Republike Srbije prihvata Izveštaj delegacije Vlade Republike Srbije o razgovorima u Rambujeu i Parizu. Delegacija je delovala u skladu sa Zaključcima od 4. februara 1999. godine koje je usvojila Skupština RS,
– Konstatuje se da da na razgovorima u Rambujeu i Parizu nije postignut nikakav sporazum, jer posrednici nisu našli načina da ubede delegaciju separatističkog pokreta da sednu za isti sto sa Državnom delegacijom Srbije, pa razgovora dveju delegacija nije ni bilo,
-Krivica za neuspeh ne može se pripisati Državnoj delegaciji Srbije, koja je svo vreme insistirala na neposrednom razgovoru. Krivica je na strani delegacije separatističkog i terorističkog pokreta i na strani onih koji su dozvolili takvo ponaašanje,
– Sporazum nije postignut zato što je separatističko-teroristička delegacija Albanaca izbegavala direktne razgovore, jer nije odustala od separatističkih ciljeva i namere da kroz autonomiju stvore „državu u državi“,
– Sporazum nije postignut i zato što Kontakt grupa insistirala na predlozima kojima se poništava suverinitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i SRJ i time odstupala od svojih temeljnih principa utvrđenih 29. januara 1999. godine, nedefinisanom procedurom rada i odlučivanja u toku razgovora unosila konfuziju i stvorila podlogu za podmetanja i falsifikate dokumenta koji nisu nikad razmatrani ni usvojeni od strane Kontakt grupe u celini,
– Papir kojim je potpisala separatističko-teroristička delegacija Albanaca nije nikakav „sporazum“ nego njihov zahtev za „Kosovo republiku“ sa parafima sponzora koji ih u tome podržavaju. Falsifikat koji je postavljen kao sporazum nije dokument Kontakt grupe, jer su se od njega ogradile pojedine članice Kontakt grupe. To je kriminalni akt bez presedana u međunarodnim pravnim odnosima i stvaranje alibija za nove pretnje i pritiske na našu zemlju. SAD su se na ovaj način otvoreno stavile na jednu stranu i to diplomatski, politički i vojno, stavljajući NATO pakt u savezništvo sa separatistima i teroristima.
Narodna skupština Republike Srbije, ocenjuje da je Sporazum koji je predložila i potpisala naša državna delegacija predstavlja krupni doprinos političkom procesu rešavanja problema na Kosovu i Metohiji mirnim putem. Potpisi članova naše delegacije, predstavnika svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji a to su: Srbi, Crnogorci, Musimani, Turci, Romi, Goranci, Egipćani i predstavnici albanskih partija koje su za zajednički život u ravnopravnosti, potvrđuju suštinsku vrednost i značaj tog dokumenta. Ovaj sporazum je u potpunosti na liniji principa Kontakt grupe, obezbeđuje široku autonomiju Kosovu i Metohiji u okviru Srbije i SRJ, garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ i Srbije i punu ravnopravnost građana i svih nacionalnih zajednica.
Narodna skupština RS izražava odlučnost Srbije da dođe do brzog, mirnog i pravičnog sporazuma, da sila prava i pravde ućutka silu i nepravdu. Istovremeno, Narodna skupština izražava jednodušnost u spremnosti da branimo Srbiju i SRJ od savakog agresora, ma kako se on zvao i bez obzira čime svoj zločin bude motivisao.
Dakle, za vreme trajanja skupa u Rambujeu i Parizu u periodu od 6. februara do 23. marta 1999. godine delegacije SRJ i Srbije s jedne strane i Kosovskih Albanaca s druge strane, nisu zaključile niti potpisale nikakav zajednički sporazum.
Istina je, da je delegacija albanskih separatista potpisala predlog sporazuma „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosmetu“. Ovaj predlog sporazuma nije potpisala delegacija SR Jugoslavije i Srbije.
Dana 24. marta 1999. godine u 20. časova NATO pakt bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija počeo je agresiju na SRJ (Srbija i Crna Gora), kako je navedeno u uvodnom delu.
Diplomatsske aktivnosti za vreme
NATO agresije na SR Jugoslaviju
Dok je trajala agresija NATO pakta na SRJ, u Pitsburgu u Nemačkoj u blizini Bona, ministri Grupe-8 ekonomski najrazvijenih zemalja su predložili dana 6. maja 1999. godine određena načela na osnovu kojih bi rešenje kosovske krize moglo da bude postignuto.
Nakon ovog skupa, Savet bezbednosti UN je dana 14. maja 1999. godine usvojio Rezoluciju 1239 u kojoj iznova potvrđuje da je Kosovo deo SRJ i iznova potvrđuje teritorijalnu celovitost i suverinitet svih država u regionu.
NATO nije uspeo da ubedi rukovodstvo Jugoslavije i srpski narod da moraju da se povinuju uslovima iz ultimatuma od 23. februara 1999.godine koji nosi naslov „Privremeni dogovor za mir i samoupravu na Kosovu“, čak ni nakon 78. dana bombardovanja SR Jugoslavije.
Dana 2. juna 1999. godine predstavnik Finske Marti Ahtisari, kao predstavnik Evropske Unije i bivši premijer Ruske Federacije Viktor Čerdomirdin, su predstavili jugoslovenskim i srpskim vlastima tekst s predlozima da se krene ka rešenju krize na Kosovu i Metohiji. Sledećeg dana 3. juna 1999. godine ovi predlozi su prihvaćeni od strane Vlada SR Jugoslavije i Srbije.
Beogradski sporazum od 3. juna 1999. godine je predstavljao osnovu za usvajanje Rezolucije 1244 SB UN, kojom bi pitanje Kosova i Metohije bilo stvaljeno pod okrilje Ujedinjenih nacija, a svako buduće rešenje za autonomiju Kosova i Metohije bilo bi zasnovano na načelima suvereniteta i teritorijalne celovitosti SRJ i drugih država u regionu, kao i u skladu sa pravnim poretkom Srbije.
Politička i vojna misija UN biće uspostavljena na Kosovu i Metohiji u skladu sa glavom sedam Povelje UN. Beogradski sporazum je potpisan u skladu sa sporazumom iz Rambujea o načelima skupa u Rambujeu koja su prethodno ustanovljena od strane Kontakt grupe. Prisustvo bezbedonosnog i međunarodnog civilnog prisustva na Kosovu i Metohiji zasnovano je na saglasnosti SRJ (Srbije i Crne Gore). Dakle, svako dalje prisustvo bezbedonosnih snaga i civilnog međunarodnog prisustva mora da bude uz saglasnost SRJ (Srbije i Crne Gore). Prisustvo vojne sile i civilnih službenika UN ni na koji način ne menja pravni status Kosmeta. Kosovo i Metohija je deo teritorije Srbije pod upravom UN.
Francuz Alen Dežame u Ujedinjenim nacijama kreće u akciju
Dana 4. juna 1999. godine francuki ambasador u UN Alen Dežame, dostavlja generalnom sekretaru UN pismo gde navodi: „Imam čast da Vašoj pažnji predstavim, u ime dvoje kopredsedavajućih Konferencije u Rambujeu, Francuske i Velike Britanije, Sporazum iz Rambujea: „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu „. Bio bih vam zahvalan ako bi ste tekst ovog pisma i njegovog dodatka distribuirali kao tekst Saveta vezbednosti“. (citat dr. prof. Haritosa)
Ovaj falsifikovani dokument koji nije potpisala delegacija SRJ i Srbije ni u Rambujeu, niti u Parizu, niti u Beogradu 2. i 3. juna 1999. godine, Alen Dežame ga je nazvao „Sporazum“. Ovaj dokument takozvani „Sporazum“ dobija dana 7. juna 1999. godine u UN šifrovani broj u administraciji Ujedinjenih nacija „S/1999/648″. Taj broj je dodat u Savetu bezbednosti UN nakon sklapanja Beogradskog sporazuma između predstavnika SRJ i Srbije s jedne strane i Martija Artisarija kao predstavnika Evropske Unije i Viktora Čerdomirdina kao predstavnika Ruske strane dana 3. juna 1999.godine.
Sporazum koji je Francuz dostavio zajedno sa „Privremnim dogovorom o miru i samoupravi na Kosovu“ generalnom sekretaru kao dodatak u UN dana 4. juna 1999. godine nije potpisan od strane Vlada SR Jugoslavije i Srbije. Navedeni dokument „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“ je kao ultimatum odbila Narodna skupština Republike Srbije na skupštini koja je održana 23. marta 1999. godine, kako je napred detaljno opisano.
Dana 8. juna 1999. godine tekst nacrta Rezolucije SB UN o Kosovu je putem medijske distribucije postao dostupan javnosti. U tom nacrtu u nijednom delu ne pojavljuje se šifrovani broj (S/1999/648), niti takozvani sporazum pod nazivom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“.
Sutradan, na osnovu Beogradskog sporazuma od 3. juna 1999. godine Vlade SRJ i Srbije su potpisale Vojni sporazum sa međunarodnim snagama bezbednosti KFOR-om. Na osnovu tog sporazuma Vojska Jugoslavije je počela da se povlači sa Kosova i Metohije. U isto vreme oružane snage NATO I KFOR-a su počele da se razmeštaju na teritoriji Kosova i Metohije.
Dana 10. juna 1999. godine usvojena je Rezolucija 1244 SB UN sa 14 glasa za i jednim uzdržanim glasom od strane Kine. Tekst usvojene rezolucije je samo delimično bio u skladu sa tekstom Beogradskog sporazuma od 3. juna 1999. godine i s tekstom nacrta rezolucije koja je distrbuirana 8. juna 1999. godine dan pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
Uvodni deo rezolucije je u skladu sa Beogradskim sporazumom od 3. juna 1999. godine, jer se Savet bezbednosti poziva na svoje ranije usvojene rezolucije 1160 od 31. marta 1998. godine, 1199 od 23. septembra 1998. godine, 1203 od 24.oktobra 1998. godine i 1230 od 14. maja 1999. godine. Pozdravlja opšte principe o političkom rešenju za kosovsku krizu koji su usvojeni 6. maja 1999. godine, pozdravljajući što je SR Jugoslavija prihvatila dokument od 2. juna 1999. godine (Beogradski sporazum). Savet bezbednosti ponovo potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritettu SRJ i drugih država regiona.
U članu 10. Rezolucije 1244 koji je u skladu sa Beogradskim sporazumom, piše da Savet bezbednosti ovlašćuje generalnog sekretara da uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu da bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije.
U stavu 2. Aneksa 2 Rezolucije 1244, piše da je odlučeno povlačenje svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga sa Kosova.
U stavu 5. Aneksa 2 Rezolucije 1244 koji je u skladu sa Beogradskim sporazumom, piše da se uspostavlja privremena administracija za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN
Stavu 6. Aneksa 2 Rezolucije 1244, predviđa da se određenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja dozvoljava povratak na Kosovu radi obavljanja određenih funkcija.
U stavu 7. Aneksa 2 Rezolucije 1244, piše da treba omogućiti povratak svih izbeglica i raseljenih lica na Kosovu i Metohiji, a to znači i proteranih Srba sa Kosova i Metohije. Povratak treba da obezbedi UNHCR (Visoki komesar UN za izbeglice). Na kraju Rezolucije pod oznakom „Drugi traženi elementi“ navodi se da broj osoblja iz stava 7. Aneksa 2 Rezolucije se ograničava na stotine, ne hiljade. Logičkim tumačenjem se dolazi do broja do hiljadu vojnika i policajaca.
Deo dokumenta pod naslovom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu„ koji je podmetnuo 4. juna 1999. godine Alen Dežame je ubačen u članu 11. glavnog dela Rezolucije 1244 SB UN gde se pojavljuje broj (S/1999/648) i to tačka 1. gde piše (misli se na Savet Bezbednosti) „Odlučuje da će glavne odgovornosti civilnog prisustva uključivati: 1. unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samopuprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir aneks 2 i sporazume iz Rambujea (S/1999/648). Dakle, ovde se koristi izraz „sporazume“ u množini, da bi se neosnovano predstavilo stanje, kao da su u Rambujeu potpisna više sporazuma. Istina je da delegacije SR Jugoslavije i Srbije nisu potpisale nijedan zajednički sporazum sa delegacijom Albanskih separatista. Dakle u članu 11. tačka 1. Aneksa 2 Rezolucije 1244 namerno se ne navodi pun naziv podmetnutog nepotpisanog dokumenat „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“ sa jedinim ciljem da Uprava UN na Kosovu može selektivno da primenjuje sadržaj podmetnutog ultimatuma to jest „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosmetu“ po šifrovanim brojem (S/1999/648).
Na primer, u petom stavu Aneksa 2 Rezolucije 1244 SB UN, piše da će se uspostaviti privremena administracija za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva, pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN. Međutim, u stavu 11 Rezolucije 1244 SB UN, kada se govori o suštinskoj autonomiji na Kosovu, ne navode se reči „unutar SR Jugoslavije“, već sporazumi iz Rambujea sa navođenjem šifre (S/1999/648).
Na osnovu svega napred navedenog, zaključujem da je Francuska uz pomoć Englesza Robin Kuka, po prethodnom dogovoru i uz saglasnost Amerike, Engleske i Francuske, izvršila prevaru prema SR Jugoslaviji, organizovanjem pregovora u Rambujeu i Parizu, upućivanjem ultimatuma SR Jugoslaviji i najzad usvajanjem podmetnute Rezolucije 1244 SB UN.
Sve ovo, na sledeći način:
1. Francuski i engleski ministri Iber Vedrin i Robin Kuk, kao kopresedavajući u Rambujeu i Parizu za vreme trajanja samita dostavili su Vladi SR Jugoslaviji i Vladi Srbije, takozvani sporazum a to je bio predlog pod nazivom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“ koji je po svojoj sadržini predstavljao ultimatum. Taj ultimatum je Vlade i skupštine SR Jugoslavije i Srbije odbile na sednici Narodne skupštine Srbije dana 23. marta 1999. godine.
2. Ono što Iber Vedrin i Robin Kuk nisu uspeli za vreme samita u Rambujeu i Parizu sa takozvanim sporazumom tj ultimatumom, uspeo je drugi francuski kriminalac Alen Dežame, koji je u to vreme obavljao poslove ambasadora u Ujedinjenim nacijama. On je dana 4. juna 1999. godine dostavio pismo generalnom sekretaru SB UN, u vidu sporazuma sa prilogom dokumenta pod nazivom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu„ a to je isti dokument koji je po sadržini predstavljao ultimatum koji Vlade SRJ i Srbije odbacile,
3. Treći francuski kriminalac Bernar Kušner, kao specijalni predstavnik Generalnog sekretara SB UN, počinje sa sprovođenjem podmetnute rezolucije 1244 donošenjem Uredbe broj 1999/1 dana 25. jula 1999.godine koja se odnosi na ovlašćenja privremene uprave na Kosovu.
Posledice pogrešne primene Rezolucije 1244 SB UN od strane Privremene uprave misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji (UNMIK).
Privremena admnistracija UN je pogrešno počela sa sprovođenjem Rezolucije 1244 SB UN ignorišući suverena prava Srbije na sledećim primerima:
Dana 25. jula 1999. godine specijalni predstavnik Generalnog sekretara Bernar Kušner donosi Uredbu broj 1999/1 kojom se regulišu ovlašćenja Privremene uprave na Kosovu. Ovom uredbom se određuje da sva zakonodavna i izvršna vlast u vezi s Kosovom, uključujući i pravosuđe u nadležnosti je UNMIK- a sprovodi je specijalni predstavnik generalnog sekretara osvedočeni neprijatelj srpskog naroda Bernar Kušner. UNMIK je ovom uredbom ovlašćen da upravlja svom pokretnom i nepokretnom imovinom. Tu spadaju novčana sredstva, bankovni računi i slično što pripada SR Jugoslaviji i Srbiji, a nalazi se na teritoriji Kosova i Metohije.
Ova uredba je u suprotnosti sa stavom 5. Beogradskog sporazuma a to je Dodatak broj 2. Rezolucije SB UN 1244, u kome piše, da u cilju uspostavljanja autonomije Uprava UN za Kosovo i Metohiju mora da postupa u skladu sa pravnim poretkom SR Jugoslavije i Srbije.
Septembra meseca 1999. godine specijalni predstaanik generalnog sekretara UN francuski kriminalac Bernar Kušner, promoviše terorističku UČK u Kosovski zaštitni korpus. Formiranje ovog korpusa je u suprotnosti sa slovom i duhom Beogradskog sporazuma i sadržinom Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova.
Dana 19. maja 2001. godine specijalni predstavnik UN na Kosovu i Metohiji Hans Hakerup, donosi Uredbu broj 2001/9 o „Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu“. U ovom ustavnom okviru uspostavljaju se privremene institucije samouprave. To su, Skupština Kosova, Vlada, Predsednik Kosova, sudovi i druge privremene institucije samopuprave.
Privremene institucije samouprave će imati ovlašćenja da vode međunarodnu politiku kao i pregovore za postizanje finalnog sporazuma sve u kordinaciji sa specijalnim predstavnikom UN. Sve predviđene institucije su u suprotnosti sa Beogradskim sporazumom.Ove institucije su navedene u tekstu „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“ koji je po svojoj sadržini ultimatum, koji Vlade i skupštine SRJ i Srbije nisu prihvatile, a isti takav tekst pod istim nazivom, francuski kriminalac Alen Dežame je bespravno dostavio generalnom sekretaru UN dana 4. juna 19999. godine kao nepotpisani „Sporazum iz Rambujea“ kao i dodatak tojest tekst „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu“, koji u SB UN dobija šifru S/1999/648.
Dana 9. juna 1999. godine je ovaj tekst ubačen u predlog teksta Rezolucije 1244 koja je usvojena sutradan 10. juna 1999.godine na sednici Saveta bezbednosti UN sa 14 glasa za i jednim uzdržanim glasom Kine.
Dana 17. marta 2004. godine Albanski separatisti su izvršili pogrom Srba na KIM, ubili više desetina Srba, proterali preko 4000 Srba, zapalili manastire, crkve, stambene objekte.
Četiri godine kasnije, 17. febrara 2008. godine Skupština Kosova kao privremena institucija, donosi deklaraciju kojom Kosovo proglašava državom, protivnu slovu i duhu Beogradskog sporazuma i Rezoluciji 1244 SB UN.
Polovinom aprila 2008. godine Skupština kao privremena institucija Kosova donosi takozvani Ustav Kosova, koji stupa na snagu 15. juna 2008. godine, protivno slovu i duhu Beogradskog sporazuma i Rezoluciji 1244 SB UN.
Decembra meseca 2018. godine „Skupština“ kao privremena institucija separatista sa Kosova, donosi Zakon o formiranju vojske Kosova, protivnu slovu i duhu Beogradskog sporazuma i protivno Rezoluciji 1244 SB UN.
Dana 21. novembra 2018. godine takozvana „Vlada Kosova“, kao privremena institucija, donosi Odluku o uvođenju takse za uvoz robe iz Srbije i Federacije BiH, protivno slovu i duhu Beogradskog ssporazuma i protivno Rezoluciji 1244 SB UN .
Dana 7. marta 2019. godine takozvana „Skupština Kosova“ donosi Platformu za dijalog o konačnom pravno obavezujućem sporazumu za normalizaciju odnosa između tzv. „Republike Kosova“ i Republike Srbije.
Svetlana Petrušić, novinar i publicista u svojoj knjizi „Kosovo i Metohija od države do logora „s pravom poručuje „Kosovo i Metohija je obaveza svakog Srbina, bilo gde da je i bilo u kom vremenu da je. Kosovo i Metohija je obaveza srpske države i prvorazredni državni i nacionalni interes“.
Na osnovu svega napred navedenog predlažem sledeće:
Da Vlada Republike Srbije sa Vladom Ruske federacije zatraži ukidanje Rezolucije 1244 SB UN od 10. juna 1999. godine i dostave obrazloženi predlog Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, radi donošenja nove Rezolucije koja bi bila zasnovana jedino na Vojno-tehničkom sporazumu u Kumanovu i Beogradskom sporazumu od 3. juna 1999. godine koji su potpisali u ime Evropske Unije Marti Ahtisari, u ime Ruske federacije Viktor Čerdmirdin i u ime SR Jugoslavije Slobodan Milošević.
Izvor: kmnovine.com
